Zahvaćen i prepušten nekoj turbulenciji poslednjih godina, nađoh se usred nekog udruženja, gde na kraju godine, kada određena osoba da znak, poželiš želju da otputuješ negde, i onda to neko, ko vidi dovoljno fantazije u tome i još se uklapa u zamisao ekipe, pokuša da ostvari.
Kako sam se našao u ulozi ovih drugih, što ispunjavaju želje, sasvim iskreno, ovako pojma nemam.
Elem, na spisku od prošle godine, između ostalih, nalazili su se slapovi Kozice. Bosna. Sjajno. Ali odmah sam znao da će biti logistički komplikovano. Akcija ne može da stane u jedan dan, valjalo je smisliti uvertiru i završnicu. Planiranje je trajalo i imalo različite faze, ali od njih ću čitaoca da poštedim, u zamenu za jedno pivo.
Istraživač sam po prirodi, to je jedino na čemu insistiram. Ne držim sebe velikim planinarom, čak najbliža moguća osobina tom stereotipu mi je da ne volim da ustajem rano. Treba čovek dobro da se naspava, a za dobar posao treba vremena.
Akciju počinjemo oko 11h pre podne, skuplja nas bus i krećemo put Bosne. Sarajevo sam odabrao za prvi dan, ideja je bila neka vrsta urbanog trekinga — kada stignemo tamo, obilazak užeg i malo šireg, „mračnijeg“ dela centra grada, i spavanje na Baščaršiji. S obzirom na peripetije na putu, ovo nam je savršeno pošlo za rukom. Stigli smo u grad koji sat kasnije nego što smo planirali, ostalo nam je taman vremena da vidimo Ferhadiju od Vječne vatre sve do Baščaršije i Sebilja u večernjem svetlu, večeramo kod Ferhatovića, pređemo opevanu Miljacku i nađemo najbolju pivnicu koju sam ikada video. Toliko nam je ostalo od večeri. Polazimo na spavanje, ali ujutru imamo vremena da ponovo prođemo ono što smo izostavili, obavimo skromnu potragu za suvenirima i lagano krenemo ka parkingu Zetre, odakle će autobus da nas odbaci do Vladića vrha na Vranici, odakle sam planirao da krenemo u pohod na slapove Kozice.
Slapovi Kozice nalaze se desetak kilometara od Fojnice, na istoimenoj planinskoj rečici. Nekoliko manjih i dva velika slapa, visoka i do dvadesetak metara, skriveni su duboko u bukovoj šumi. Dugo im je upravo težak pristup bio najbolji čuvar — stari fojnički zapisi navode da je nepristupačan teren jedan od razloga zbog kojih je ovaj kraj ostao tako dobro sačuvan. Danas su prilazi uređeni, ali srećom osećaj da si negde dovoljno daleko od svega nije nestao.
Koliko su Kozice Fojničanima važne govori i podatak da su svojevremeno završile čak i na poštanskoj marki BH Pošte.
Mi smo krenuli sa Vladića vrha. Ideja mi je bila da ne dođemo autobusom što bliže slapovima, slikamo ih i odemo, nego da ih ipak malo zaslužimo. Kroz šumu i preko Dragačića — sela poznatog po ćumuranama, zemljanim pećima u kojima se proizvodi domaći ćumur; videli smo i nekoliko aktivnih — skupili smo desetak kilometara hoda, taman dovoljno da pojedini članovi ekipe zaborave da su prethodne večeri istraživali sarajevske pivnice.
Slapovi u ovo doba godine, naravno, nisu u punom sjaju što se tiče vodostaja, ali je vode bilo dovoljno da se impresioniramo viđenim. Prošli smo celu stazu, svi osim jednog člana koji je zalutao na adrenalinsku stazu i vratio se do busa ne videvši najveći slap. Time je, sasvim nesvesno, obezbedio ponavljanje ove akcije u nekoj kasnijoj budućnosti. A mi ostali obišli smo sve slapove kojima se može prići. Prizori su bili nestvarno spokojni — voda, šuma i tišina činili su svoje, a mi smo ih upijali.
Svemu lepom dođe kraj, tako da se nakon sat-dva provedenog u meditaciji spremamo i krećemo nazad ka autobusu, koji će nas povesti na naredno čudo prirode — Prokoško jezero.
Put beše dugačak, kroz predivne četinarske šume Vranice. Usput smo od jednog lokalnog vodiča čuli i zgodnu priču da ime Vranice dolazi od „vran“ — crn, po tamnim šumama koje prekrivaju njene obronke. Kada nam nestaje signala za mobilni, znamo da smo već blizu. I tako je i bilo, uskoro izbijamo na manje brdo, odakle se pruža inspirativan pogled na jezero i katune oko njega.
Prokoško jezero leži visoko na Vranici, na oko 1636 metara nadmorske visine i dvadesetak kilometara od Fojnice. Glečerskog je porekla, skriveno među travnatim padinama planine, a oko njega su se vekovima razvijali katuni i stočarske kolibe. Jezero je poznato i po planinskom tritonu, jednoj od njegovih najpoznatijih prirodnih posebnosti, što dosta govori o posebnosti ovog malog planinskog ekosistema. Danas, naravno, Prokoško više nije sasvim ono usamljeno planinsko jezero sa starih fotografija. Put do njega je mnogo lakši, ljudi je mnogo više, oko obale ima i više sadržaja nego ranije, ali prizor pri dolasku i dalje radi svoje — jezero u udolini, katuni razbacani unaokolo i Vranica koja se diže iza svega.
Dočekuje nas ljubazni domaćin sa tradicionalnom bosanskom večerom u susednom katunu. Nakon večere se družimo i polako spremamo za spavanje.
Sutradan se ustaje rano (eh), i nakon doručka se upućujemo ka vrhovima Vranice.
Nedelja, poslednji dan. Budimo se i odlazimo u susedni katun na tradicionalni doručak (na ovom mestu, zapravo, sve ima prefiks
tradicionalno, pa neću više ponavljati). Doručaka sam se vala najeo u životu, ali mislim da je ovo bilo nešto najukusnije što sam ikada jeo.
Nakon toga se polako spremamo za uspon na vrhove Vranice. Staza je imala crte visokogorskog uspona, ali smo dosta brzo i zašli na sedlo ikonačno uhvatili greben. Odavde staza preko Krstaca, vrha od 2069 mnv, polako okreće na zapad, prema Nadkrstacu, najvišem vrhu Vranice. Sa jedne strane pod nama ostaje Prokoško jezero, sve manje kako dobijamo visinu, a sa druge se otvaraju nepregledni travnati obronci i ostatak vrančkog masiva, sa pogledom prema Devetacima, Rosinju i Bijeloj Gromilici. To je onaj deo planine na kojem više ne znaš gde da gledaš — na jezero, na vrh ispred sebe ili na ono što se upravo pojavilo iza sledeće blage kose.
Vreme nam je podarilo odličnu vidljivost i blagu maglu u daljini, koja se prema jugu spustila ispod vrhova Bjelašnice i Čvrsnice,
pretvarajući ih u ostrva u bosanskom moru.
Stižemo uskoro na najviši vrh, Nadkrstac, 2112 mnv — peti najviši vrh Bosne i Hercegovine. Tu malo odmaramo, i uskoro krećemo na povratak ka jezeru. Bilo je u planu da ispenjemo još i Ločiku i Treskavicu usput, ali smo rešili da skratimo krug, jer su se iznad nas nadvili tamni kišonosni oblaci, a mi imamo još oko dva sata da se vratimo dole na jezero. Živ planinar je najbolji planinar. Prezadovoljni utiscima vraćamo se na ručak do jezera, nakon čega se pakujemo i krećemo na put. Kada nas je pljusak stigao, već smo bili u kombiju.
Šta reći za kraj. Jedan dobar prijatelj i mentor rekao mi je da ne valja planirati akcije sa previše sadržaja. Ovde ih je bilo baš mnogo, ali ne previše. Lepo su se uklopili. Meni lično bilo je toliko lepo da sam pri povratku imao utisak da me nije bilo mnogo duže od tri dana, i trebalo mi je podosta vremena da saberem utiske.
Hteo bih da se zahvalim svim članovima ekspedicije. Bili ste sjajna ekipa, sve je išlo samo od sebe.
Akciju osmislili: članovi društva
Organizovao i vodio: Ištvan Prosinger
